Bio MI je divan dan. I poceo je tako,ustajanje, trcanje kroz kucu u vidu spremanja, preskocen dorucak a kafa nikakako,… I sve to da bi pili kafu u basti nekog kafica.

Ne osudjujem nikoga. Ko sta radi sa sobom, sta ko voli i sta je kome lepo, nije moja stvar. Mozda bude kad budem imala dobrih 90 pa se uvalim u neku obavestajnu sluzbu kao moja draga komsinica-radar. Elem, gledam svoja posla i ne interesuje me ko sta radi. I kada mi neko kaze da sam ruzna i da sam dobila koju kilu, shvatim to kao veliki (!) kompliment. Zaboga, nosim farmerke jos iz srednje skole a i svaka kila je moja stvar vise. Znam kome sam uvek lepa! To je mojoj Keridi omiljena recenica jos od interesantnog dogadjaja, od pre 2(?) godine.  Zalutala sam… a da!

Znam ko me voli, ali stvarno, i kome je stalo do mene, iskreno. Znam ko mi je najveca podrska i ko do bola veruje u mene. A znam i kako me vide oni koji me jedva poznaju.

I tako je mene moje divno stvorenje, ponekad majmun a ponekad brat, odve na kafu, i to sa ukusom mentola. A onda u turristucku agenciju da se malo pravi vazan… U nekom trenutku me je zgrabio za ruku i izvukao napolje. Pustio me je da trckaram pored njegovih dugackih nogu kao kuce i onda se zaustavio pored izloga ispred kojeg stalno uzdisem. Kada sam videla da je tri sata popodne, shvatila sam sve. Prvi put sam osetila kako je smejati se i plakati u isto vreme,…i gledati lice mog blentavog brata.

Bolelo je, nije da nije….citavih par sekundi, a onda sam osetila samo toplotu i laganu utrnulost. Njega je bolelo vise,ali kazu da su zene naviknute na bol i zato one radjaju decu, tako da verujem da sam i ja isto to osetila na svojoj kozi, samo sam bila hrabrija. Neka ga je bolelo, i mene, citavih par sekundi. A suze su isle duze, i cesce, i evo ih opet.

Mi imamo poseban odnos, umemo i da se posvadjamo ali nikada ozbiljno. On mene ignorise jer zna kakva sam svadjalica, pusti me da se izvristim i onda pita ” Gotova si? Skuvaj mi kafu”. Kako covek da se ljuti na njega, mentola? Ali ne mogu da poreknem da je najbolji brat na svetu, najnesebicnija osoba koju poznajem, prema meni i svim svojim prijateljima,… Originalan je i ne ponavlja se. Mene je odveo na kafu sa ukusom MENTOLA, na divan dan. A posle toga me je terao da trcim, i po ko zna koji put uzdisem pred istim izlogom. I jos me naplasio svim i svacim. Ali sada imam nesto divno,od njega,nesto sto cu pamtiti celog zivota, i svima gurati pod nos. Pogotovo onima koji kazu da je “Bljak”

Hajde da iz fazona kazem da boli, da bih mogla da kazem da vredi. Ne foliram se kada kazem da sam izasla kao druga osoba, jer stvarno jesam. Ponosna sam na njega, na sebe, svaki dan zahvaljujem mami i tati sto su mi ga poklonili u novogodisnjoj noci. Sta mislite, sta je on meni poklonio za rodjendan?

Bilo je pola cetiri kada sam ja dosla na ovaj svet, i on je to znao. Zna i sta on meni znaci u zivotu i koliko smo povezani. Steta sto nismo blizanci.  On mi je najveca podrska, i najveca Zvoncica pored uveta, iako je ustvari Petar Pan.

Onda je dosao trenutak kada sam saznala ko su mi prijatelji i koliko ustvari veruju u mene, presli su me. Koliko ja ne verujem u samu sebe toliko su oni uporni da me ubede da cu proci, da cu uspeti! E pa bas se nadam da su upravu. I moj mali je tu sa njima, spreman da dodje po kisi i prtrci u pomoc. Moja Kerida da ustane  u cik zore da kisne samnom i cuva mi strah. I jedan mali komsija koji me jedva zna, da skoci i vikne kroz ceo autobus “Ulazis sigurno, znam to. Imam neki dobar osecaj u vezi tebe” ! Pa i da ne prodjem, srecna sam sto sam uspela i ovoliko. Najsrecnija sto znam ko su moji prijatelji, o stpljenju i cekanju ucila godinama,…sacekacu par nedelja.

A da, moj poklon, od maminog i tatinog sada vec zastarelog poklona koji jos nije izasao iz mode, mada nije vise toliko ni lep kao sto je bio kad je bio nov…Ustvari,kad ga sredim bude najlepsi….

Jos jedan dokaz da je originalan, pored toga sto me obelezio, trajno Ovo je

NY Times T !!!

Trebalo mi je vremena da se dovedem u red i cini mi se da sam ga uzela i previse.  Greska No56?  Sta je tu je i vreme se ne moze vratiti. I znam da bi to vreme teklo i dalje ali sekund u zivotu je dovoljan da preokrene stvari, uvek sam to znala ali nikada nisam marila, sve do dve veceri ranije. Oni koji me dobro poznaju znaju ko sam, i kako moj mozak funkcionise. Pun je svakakvih briga, resava probleme u sebi ali je kukavica da reseno iznese na videlo. I tako u krug.  Da je zivot samo jedan i da treba maksimum izvuci iz svakog dana, i to sam znala. Samo sam mislila da cu izvlaciti neki drugi dan. Uhvatio me je jako los period i protracila sam dane, neka sam. Zatim se pojavio nekoko mi je u sekundi objasnio sta znaci zivot, i koliko se nadam da je Bog sve video i da ce ga kazniti toliko mu i zahvaljujem sto me je prakticno probudio. Strah koji trenutno osecam…ne umem da opisem. Ne znam cega se tacno bojim… Cinjenice da ne znamo sta nam sutra nosi? Da nisi siguran u ovom zlobnom i iskrivljenom svetu? Da se mozda ne vrati? Ili se desi opet, tamo nekada… Ne moze se ziveti u strahu, ponavljam sebi, kakav je to zivot? Ali ne mogu da zivim kao da se nista nije desilo,…kada sklopim oci proleti mi scena kroz glavu, iznova i iznova. Nazovite me kukavicom, znam da to jesam.

Vece je bilo divno, moj dragi i ja uzivali smo u miru i tisini njegove sobe uz neki dobar film i usput pravili planove za more koje zeljno cekamo. Ova godina je posebna jer cemo je,uz malo srece i dobre organizacije,podeliti sa najboljim prijateljima. Nije bilo mnogo kasno kada sam se vracala kuci,tek je proslo 12h kada samprolazila ulicom u kojoj sam odrasla. Nekada je to bilo izuzetno mirno mesto ali su neke nove generacije ‘osvojile ulice’ i vise se tu ne osecam sasvim sigurno pa cim izadjem iz autobusa pozovem svog muskarca da mi drzi strah dok hodam ulicom. I svaki put stignem bez problema jer znam da je on tu, sa druge strane slusalice i samo se ponekad osvrnem iza sebe.

Stigla sam do zgrade,samo par koraka me deli od ulaza i tada moj strah prestaje. Cuje se skripa guma,naglo kocenje, okrecem glavu i… iz kola izlazi besan muskarac i vice  ”Dodji ovamo!” Bezim u ulaz,koliko me noge nose. NIsam imala predstavu da sam toliko brza! Panika je ucinila svoje i na ulaznim vratima  osatala mi je torba zakacena da visi. Telefon mi je ispao par sekundi kasnije ali ja sam pobegla u mracan hodnik moje zgrade. Virim kroz staklo na ulicu i vidim ih, jos su tu, u kolima,voze se u krug kroz MOJU ulicu. Onu, koja je nekada bila tako sigurna! Kada sam bila sigurna da su otisli, strcala sam po telefon i torbu i usla u stan. Moje sigurno mesto, pored roditelja. Ni tu se vise nisam osecala sigurnom i tresla sam se kao prut.

Ko je to bio? Zasto je to uradio? Zar sam ja bilo kome ucinila nesto nazao? Ne,sigurna sam da nisam. Danas me svi uveravaju da je bila greska… Neko je hteo da me istraumira, nekome je to zabava a ja sam bila jedina u tom trenutku. Ili me me je neko pomesao…? To mi nije uteha, niti razlog da pustim i verujem da je to bilo samo tada. Kroz moju ulicu vise ne smem da prodjem. Sutra treba da se udam, mozda prekosutra, a tata i mama ce me cekati na stanici kad se vracam iz grada. To nije zivot kakvim sam ga zamisljala. To nije ulica u kojoj sam odrasla i sa drugom decom ostajala do kasno u noc. Nisam ja ona koja je nekom nesto ucinila, uvek sam se drzala po strani i gledala iskljucivo svoja posla, a umalo da meni neko ucini nesto i upropasti mi zivot. Greskom!? Imala sam srece, mozda drugi put necu imati. Mozda se nikada nece ponoviti,mozda… i sve je mozda. Bar je nesto dobro izaslo iz ovoga. Probudila sam se.

I videla sam ko je tu za mene. Bas oni ljudi sa kojima planiram more. Spremni da ostave sve svoje i dodju do mene kada se slomim. Kao sto sam ja za njih, za one koje sam ja birala i pustila ih da mi bridju blizu. Uvek sam znala da njima mogu da verujem, sada sam sigurna.

Ne znam kako cu posle ovoga dalje, i koliko ce mi vremena trebati da

zaboravim jedno ovakvo iskustvo. Ako ubedim sebe da je bila greska mozda manje, ko zna. Znam samo da imam nekog na koga mogu da se oslonim,nesto sto je jedino sigurno. Naucila sam da iz svega loseg izvucem bar nesto dobro. Uspelo mi je i ovaj put!

Muskarci na ulici nisu sigurni ali zene su daleko ugrozenije.  Okrenite se oko sebe, lepo je biti hrabar ali nije na odmet biti oprezan.

…Neznu poput svile a jednako jaku kao stenu, cvrstu i nesalomljivu koja odoleva i najsnaznijem vetru, opstaje i pod najvecim talasom uzburkanog mora. Hrabra poput ratnika cak i da su joj reci jedino oruzje,reci koje seku i snazno bole protivnika, reci kojima ni ostrica maca nije ravna.Njeno cutanje pak ume da zaboli vise od hiljade reci. Hrabra kada osvaja,hrabra kada brani svoje a lukava da sacuva osvojeno.Zena.

Bog joj je dao kosu,neznu i mirisnu, da se raspe po njegovom jastuku i ostavi trag,miris njen,da se ne zaboravi.Kosu zeljnu prstiju koje ce je mrsiti i rascesljavati,dugu i sjajnu da vijori na vetru kao kakva zastava,da golica mastu. Dao joj je oci koje pogledom tope najvecu santu leda i najhladnije srce.Pogled pun varnica da zapale vatru tamo gde je do juce kisa kvasila polja. Oci koje ce jednim treptajem postati oruzje snaznije od reci  i ostrim pogledom probosce dusu, osvetivsi svoju ranjenu.

Bog joj dade usta koja nezno ljube i slatko sapucu ali nemoj ih ugristi bice kao da si je ujeo za srce i ta slatka usta prevalice gomilu lazi a oci je odati nece i osvetice ranjeno srce,kapljicom tvog bola obrisati ugriz tvojih usana.Usta da se razvuku u topli osmeh,sjajni, da razoruza protivnika. Dao joj je jezik da tepa i zavodi recima,prica nadugo i nasiroko, katkad da precuti,jezik otrovniji od same zmije.

Bog joj dade prste,vredne i spretne a jednako nezne da miluje njima,jake dovoljno da pomere nebo i zemlju a veste da pomrse pamet. I dade joj noge da zarobe i najneuhvatljivije poglede,mame uzdahe i osmehe,dovoljno duge da je skokom odvedu do njenog muskarca kada je pozeli i brze da od istog pobegne kad zatreba,necujne da te u stopu prate i love. Intuicija je njena vrlina,najlepsi poklon od Boga.

I dao joj je srce,lomljivo i katkad tesko zarasta.Sopstveno srce najveci neprijatelj,protivnik zdravom razumu,spremno da u svakom trenutku oduzme svu njenu snagu,razoruza je sopstvenim oruzjem,izda…Da od zene rasle s vukovima stvori uplaseno jagnje i konacno je porazi.

Stvorena da bude zena,majka,ljubavnica,prijatelj i najgori neprijatelj,andjeo i djavo.U zeni je zver koja spava mirnim snom dok je ne probude.

I Bog stvori zenu,snagom diva,lepotom bogova.Naoruzanu od glave do pete.Kurvu i sveticu u isti mah.Damu dok hoda ulicom.Zena je sve samo ne glupa i naivna,zavidan protivnik kada razmislja glavom a ne srcem koje snagom lava kuca u njenim grudima.Nesposobna samo dok joj se ne osusi lak na noktima a onda…usudi se da proveris.

Mrzim selidbe, naporne su i jako dosadne. I dugo traje to pakovanje, pa onda raspakivanje,pa ciscenje…otegne se. Ali danas mi je bas nesto prijala, ionako slobodnog vremena imam na izvoz. Svidja mi se novi grad, lepsi je od prethodnog, pun divnih ljudi,dugackih ulica,sarenih kucica a u svakoj zivi po jedan umetnik bar. Ko ne bi pozleo da zivi ovde? Kazem ja ‘raj na zemlji’. Kada sam se udobno smestila u moju novu kucicu i raspakovala osnovne potrepstine krenuh u setnju. U kuci do mene zurka, pa i u kuci pored nje, i onoj sledecoj…redom. Konacno shvatih da komsije prave useljenje i imaju puno gostiju, svi poneli neko dobro raspolozenje na poklon novom komsiji, po neki poljubac i zagrljaj i dodjose na druzenje. Stavih prst na celo…poslednji put kad je kod mene bilo useljenje ne secam se da su cak ni ime svoje poneli,predjose prag i navalise na sto pun hrane i pica. Sada tek vidim razliku i lepotu novog grada i vec mi se svidja. Zatim primetih da je ovaj grad topliji znaci mocicu da setam,cesto.Dobro je,ionako sam se ulenjila nesto,bilo je hladno,minus neki pa mi se nije ni izlazilo iz kuce. 

Setala bih ja jos ali moram kuci, mozda navale gosti na a domacica svrlja,ne ide…Kacim natpis na svoj prag “DOBRODOSLI” pa ako svratite ima                                            dovoljno za sve!